Ima li nešto lepše od blizine plavoga, mirisnog mora,  neba boje indiga  i zalaska sunca ?? Odmah ću Vam reči. Ima. A to je da se čovek pri gore pomenutom prizoru nalazi negde na nebu I  to u motornom zmaju. Tek tada je kompletan užitak. A baš to zadovoljstvo, već godinama, ima grupa kolega pilota iz Madjarske, koji su se pročuli po svojim nastupima sa paraglajderima I motornim zmajevima. Pre neki dan sam na svom putu u Ujedinjene Emirate dao sve od sebe da pronadjem kolege pilote u pravom lavirintu Abu Dabijevskih pristaništa za brodove, gde su se, baš tamo, smestili I pronašli odgovarajući prostor za provizornu pistu. Bilo je negde oko 20.00 časova kada sam ih i našao. Vetar je duvao oko 8 m/s a tempetratura je bila  20 stepeni. Spuštala se još jedna ugodna I po mnogo čemu lepa decembarska noć, koju mnogi arapi provode bas na obali “ korniša “ ili lokalne obale mora. A baš tada, grupa od desetak pilota I mehaničara se spremala da se jos jednom vine u narandjasto-plavo nebo Abu Dabija. Šest motornih zmajeva madjarske proizvodnje zajedno sa krilima marke APPOLO Racer I motorima Rotax 912 se parkiralo uz samu obalu mora, pored piste.Priprema za poletanje , pun gas i neki novi “ orlovi “ su se počeli sakljupljati na nebu. Orao je inače zaštitini znak Abu Dabija.Jedan po jedan , I grupa od pet zmajeva je napravila formaciju , koja se neverovatno dobro, uvežbano održavala na jakom vetru. A to je jedna od tačaka njihovog nastupa. Formacijko letenje sa zmajevima I paramotorima.  To rade već čitav niz godina. I ne samo to. Vučenje raznih reklama I dugačkih banera,  lajt šou uz pomoć namontiranih reflektora na zmajevima kada se leti noću pa čak I ispaljivanje pravog vatrometa sa zmajeva ih čini izuzetno atraktivnim za gledanje.Pista od nekih 500m  je,  dakle, provizorna , neko buduće pristanište za brodove, zajedno sa velim parkingom u blizini. To je ujedno I mesto gde se avijacija čuvenog cirkusa RED BULL AIR RACE  prizemljuje.

Zmajevi su opremljeni elisama KIEV PROP , koje sam prvi put imao prilike da vidim “uživo”, I jako su mi se svidele kako po obliku tako I po tome što su neverovatno tihe iako samo sa tri kraka. Po sletanji I pauzi izmedju dva leta sam porazgovarao sa pilotom. Rekao mi je da su svi oni ex vojni piloti sa jako mnogo iskustva u vazduhu I najmanje 2000 sati naleta. Pitao sam ga dali ima nekog iz Emirata koga su obučili za pilota, a on mi je sa osmehom I odmahivanjem ruke rekao da su današnje generacije isuviše “soft” I da nisu baš za ono mnogo “posla” što ima da se obavi u vazduhu, pogotovu kada duva jak vetar , baš kao te večeri. Posmatrao sam ih kako , svi u istim uniformama  se nešto dogovaraju I kako se ponovo spremaju da uzlete. Bio sam toliko ljubomoran na njih , jer sam I sam poželeo da se vinem u noćno nebo Abu Dabija. Ma nikad se ne zna. Možda to idući put I uradim…