Pre više od dve decenije

Pre dvadeset godina na put kreću dve zmajarske posade. Jednog zmaja leti

Bane Miljković sa pomoćnikom Jovom Kremićem a drugog Žija Grčić sa

kuma Micom svojom suprugom 

Prva turistička putovanja
 motornim zmajem u našim krajevima

 

Bez mnogo priprema uz kratak dogovor, kum Žija i Bata Bane
sa kopilotima Jovom Kremićom i kuma Micom na poziv zlatiborskog ugostitelja Bobana Nikolića,  zaljubljenika u letenje kreću na svoje prvo duže putovanje. Let, od Valjeva do malog Bobanovog letelišta pod Tornikom u neposrednoj blizini domaćinovog ugostiteljskog objekta.

Od opreme za navigaciju smo imali kompas i kartu. Izgledalo nam je da će sve ići po planu.
Najava leta i veza sa kontrolom leta na Ponikvama je bila idealna. Poneli smo i radio amaterske stanice da bi paralelno održavali vezu sa radio-amaterima iz cele Jugoslavije.

Karta na kolenu i kompas u kokpitu su stvarali utisak sigurnosti na našem prvom većem preletu.
Ubrzo se ispostavilo da preletajući planine sa previsom oko 200 metara imamo problema sa kompasom. Sve vreme se vrteo kao elektro-motor usled velikog magnetnog polja koje su zračile planine ispod nas.
 

preletanje Debelog brda

Kopilot Jova Kremić


 

I naravno umesto aerodroma Ponikve koje smo planirali da ugledamo i sletimo, pojavilo
 se Debelo brdo i Jova iza mene prepoznaje Rogačicu gde ja odlučujem da sletimo i dopunimo benzin koji smo nosili u kantama na stranama zmaja. Letali smo na visini 1600 metara i polako snižavajući visinu odabirali livadu gde bi koliko toliko bezbedno mogli da sletimo.
I nekako srećom spustismo obe letelice bezbedno na malu livadu, malo veću od dvorišta.

Minut po sletanju u Rogačicu

Stižu najbrži radoznali meštani

Očas posla se upoznasmo sa svim pridošlim meštanima Rogačice i okolnih sela.
Divno se družimo oko sat vremena koliko nam je bilo potrebno da dopunimo benzin u mog
zmaja a kum Žija skrati svoje krake novokupljene trokrake Lalujine elise, da bi ostvario
 veći potisak elise i uspeo da poleti sa male livade koju smo uz pomoć meštana produžavali.


 

Žija i Mica - Ovako se skraćuje elisa po kratkom postupku, ali uz obaveznu asistenciju
voljene osobe



Još malo turpijom i spremni za poletanje
 

Jova dopunjava pripremljeni benzin za dalji put
 

Kuma Mica prenosi letačka iskustva na našoj na krato poletno sletnoj stazi

Uz smešak razmišljamo dali će naša ljuta makina odlepiti sa male livade koja nam je
jedina šansa za dalje putovanje

Uz srdačne čestitke prisutnih meštana za srećan put uspevamo nekako da odlepimo naše
letelice kačivši levim krilom kukuruz da bu pri odlepljivanju od zemlje zaobišli veliko drvo i već
 posle par sekundi leta nad Drinom naglo skretali levo i izbegli zakucavanje u
bosansku stranu obale koja se dizala vertikalno.

Zahvaljujući sreći i letačkom iskustvu ubrzo uspostavljamo vezu sa kontrolom leta i
nastavljamo let prema Zlatiboru i Bobanovom letelištu pod Tornikom.
Žija i kuma Mica lete ispred nas dok meni Jova sa oduševljenjem sa desne strane
pokazuje na Bajinu Baštu, svoje rodno mesto.

Na radio amaterskoj radio-stanici čujemo Pecin (Dejan Beda) glas koji se pomalo brine usled zakašnjenja od jednog sata. Bio je dogovor da uzleti sa zmajem sa letilišta pod Tornikom i
laganice nas navede na pistu.
Sve se desilo po planu. Pozdravljamo kontrolora na Ponikvama  i prelazimo na frekvenciju
letelišta gde su nas željno očekivali naši dragi drugari: Boško, Peca, Boban ADDA, Branko...

Bobanovo letelište pod Tornikom

Jova Kremić, pilot zmaja

Piloti Žija i Jova

Pilot Bane Miljković - na Bobanovom letelištu pod Tornikom

Pilot Žija Grčić - sprema se da poleti sa letelišta pod Tornikom

Puni utisaka divnog provoda sa starim drugovima i gostoprimstvom domačina Bobana
vraćamo se kući. Vreme nas neće. Vetar 12-14 metara u sekundi. Hrabri piloti kreću na put.
Bole se hvata za glavu.

Zlatibor

Letimo više nazad nego napred. Kontrolor sa tornja nas stalno obaveštava o
 promeni brzine i pravca vetra. Ni jedan podatak ne zvuči ohrabjujuće.

Vručansko jezero

Fali nam desetak minuta u normalnim uslovima da preletimo jezero i sletimo na aerodrom
Ponikve radi dopune benzina. To traje mnogo duže.

Prilazak aerodromu Ponikve

Uz dobru kondiciju i hrvanja sa vetrom dobismo dozvolu za sletanje na aerodrom Ponikve.

Sletali smo vertikalno na samu stajanku. Instrukcija kontrolora leta je bila da uhvatimo pravac iz Bosne i sletimo po proceduri. Za tu varijantu bi nam bilo potrebno još dodatnih pola sata.
Teškom mukom dopunismo rezervor sa benzinom. Zadržavanja da i nije bilo.

Spomenik na Kadinjači

Hrabri piloti hvataju maglu pred sve gorim nevremenom. Vetar lepo pojačava. Osećamo
 ga kroz svaku rupicu na kombinezonima. Na trijanglu se nalaze četri ruke i odolevaju
udarcima vetra. Jedva uspevamo da preskočimo planine na maršuti. Postaje baš gusto.

Merkamo mesto za sletanje. Ni jedno pitomo. Sa kontrolom leta nemamo komunikaciju.

Kum Žija nam je nestao iz vidokruga i radio veze pre petnestak minuta. Drži neki svoj kurs.

I definitivno se ukaza na vidiku kanjon koji nam je nekako u tom trenutku bio
 poslednja šansa. Samim ulaskom u uzan kanjon osećamo blagostanje. Po nekom osećaju
praćenja terena u panici očekujemo da ugledamo Čačak. Polako se spuštamo dubokim kanjonom.
Pokušavam da snizim visinu oštrim zaokretima, ali mi ne dozvoljava širina kanjona.
Gledajući u sat zaključujem da imam goriva za još 7-8 minuta leta. Planiram sletanje i svo vreme očekujem nemoguće. I stvarno tako se i dogodilo. U daljini vidim malo poljanče 20x20
sa potokom na kraju. Krećem u naglo kočenje, parašutiranje i snižavanje visine da ne
preletim oazu spasa.
Sleteli smo idealno zaustavivši se tačno uz potok.
Iznenađeni meštani maloga sela Rošci u kanjonu su nam poželeli dobrodošlicu a jedan od njih
poveo u svoj dom. Imao je bežični telefon pa smo avanturu obelodanili prijateljima i uspešno kontroli odjavili let navodnim sletanjem u Valjevo.

Ubrzo su nam se našli u pomoći moja sestra Seka i zet Ljuba i prebacili nas do kuće.

Zahvaljujemo se domaćinu i meštanima malog sela Rošci u kanjonu

U dvorištu domaćina koji nam je pomogao i ugostio
Na slici sa leva na desno: Sestra Seka, zet Ljuba, naš domaćin i deda Čeda

www.airban.net