Da li ste ikada leteli nebom?
A da li ste ikada leteli slobodni?
Ako jeste, onda ste zauvek postali deo njega...

Znate li da, kada se oslobodite poletanjem na krilima zmaja, nebo ima boju ove
 pozadine ili ovih slova. Ume da bude tegetno i plavetno, ljubičasto i ružičasto, kao u
 neopevanom kiču. Istovremeno, poigra se vašim umom, iscrpe u trenu sve valere i
 nijanse koje ste do tada sebično skrivali sami od sebe. I prevari vas, u preletu nad
 sopstvenim poimanjem, pa vam se prikaže u duginim bojama neostvarenog sna.

Kada ste slobodni u letu, zvuci su već visoko uzdignuti krilima zmaja. Oko vas nema
 ničeg, sem do tada nečuvšeh šuma vazduha koji vas nosi, kroz koji se probijate.
 Vazduh je čudo! U sebi sadrži sve atribute strasti. Nosi je u vetru, u svojim
 kovitlacima. U toj simbiozi šumne tišine i buke u glavi, u stanju ste da čujete
 sopstvene misli koje vam do tada behu uskraćene. Osluhnuli ste jedinstvenu
 simfoniju fantastiku.

Mirisi. Kako ih opisati? Bilo bi to isto kao kada bih pokušala da vam približim mirise
 mora i čempresa. Mirise jezerske i planinske. Mirise dalekih zelenih oaza, peska
 pustinje koji propuštate kroz raširene prste ili lednih glečera koji lagano tonu u
 Severna mora. Mirisi su lažni. Prevarni. Samo su tamo, gore, visoko, jednaki.
A ukus? Ukus u slobodnom prostoru ima svoju boju, brzinu, miris, oset.
Istovremenu slatkoću i ljutinu. I, shvatite da ni po čemu ne liči na ono
 što vam je do tada dražilo nepca.

Gore je svaki vaš udah drugačiji, svaki uzdah osetniji, svaki vaš pokret
 laganiji, svaki damar bogatiji. Kada vas je to poslednji put zadesilo?