Dragi Mićo,
 

ovo je pismo.... pismo tebi prijatelju. .......pismo za koje nisam ni pomišljala da ću ga pisati... da će za to biti potrebe.
Jer svi koji su te poznavali verovali su da ćeš ozdraviti da ćeš se još jednom izboriti sa bolešću... da ćeš ponovo leteti.

Verovali smo u to čudo zbog tvoje neiscrpne energije i hrabrosti, zbog nepresušne vedrine i optimizma kojim si plenio ljude.

Ubeđena  sam da se i sada tu negde iznad nas smeškaš i da uopšte nisi tužan. Zašto bi i bio? Sve zadatke u ovom životu si
odradio odgovorno i pošteno. Bio si izuzetno dobar čovek, divan muž, otac , prijatelj. Takav ostaješ u sećanju svih nas.
I još nešto što je tebi mnogo značilo...a što su ti svi priznavali, bio si odličan pilot.

Letenje je za tebe bilo život.  Pored porodice to je za tebe bila najveća sreća.

Sada je pred tobom tvoj najduži i najlepši let. Let za koji ti nisu potrebni ni trajk , ni motor, ni krilo.

Znam ne bojiš se jer ti je sve poznato. Plavo nebo je i do sada bila tvoja druga kuća. Vazduh, ptice i oblaci su tvoji stari znanci.

Sigurno si nestrpljiv jer duša ti je sad potpuno slobodna i spremna za let. Zato kreni na predivan put ka svetlosti.

Pozdravljamo te i mašemo ti svi koji smo te voleli.

Neka ti vodilje budu sunce i zvezde.

Srećan ti put, Druže.  

Bella